Ljubivoje Ršumović: „Važno je da čovek u sebi sačuva tog homo ludusa, to dete spremno za igru.”

U beogradskim Silosima 23. avgusta osvanuo je velelepni mural inspirisan stihovima Ljubivoja Ršumovića, kao spomen i opomena o čuvanju našeg nasleđa. Ljubivoje Ršumović naš je istaknuti književnik i pesnik, dečiji pisac i autor dečijih emisija uz koje su generacije odrastale i stasavale: “Fazoni i fore”, “Hiljadu zašto” i “Dvogled”. Ljubivoje je za miroljubivost i toleranciju koje je utkao u “Bukvar dečijih prava” dobio nagradu UNESKO-a, samo jedno u nizu formalnih priznanja za njegov rad koji i danas pulsira istom snagom kao i u vremenu kada su njegova dela nastajala.

Upravo iz tog razloga, a na inicijativu neprofitne organizacije Gaia pokret, za temu novog umetničkog dela u Silosima, svojevrsnoj galeriji na otvorenom, odabrani su stihovi pesme Ljubivoja Ršumovića „Domovina se brani lepotom“. Gaia pokret je ovaj važan zadatak poverio našem muralisti Luki Prstojeviću, te kaligrafu i umetniku ruskog porekla Viktoru Puškarevu kojem je ovo bila prva pesma koju je u detinjstvu naučio na srpskom jeziku dok je boravio u našoj zemlji, a koju je ovekovečio na Silosima uz pomoć svoje supruge, Valerije Loginove. 

Nakon svečanog otkrivanja murala i druženja u medonosnom vrtu, seli smo na klupu sa čika Ršumom i sa njim porazgovarali o korenima, detinjstvu i, naravno, domovini.

Povod našeg okupljanja u Silosima je otkrivanje murala inspirisanog stihovima „Domovina se brani lepotom“, Vaše pesme koju ste napisali pre 67 godina. U kojoj meri su danas osiromašene moralne vrednosti poput časti, znanja i lepog vaspitanja i kako da im udahnemo novu snagu?

Ja sam već dobio neke ideje oko ovog murala - trebalo bi svaki stih objasniti, uveličati nekom metaforom ili sa nekom igrom reči, lepom porukom. Pošto je Gordana, sa kojom živim, magistar ekologije, ona će mi pomoći da mi tu pesmu pretvorimo u ekološki zakon. U Srbiji se 1914. u svakoj školi na početku godine čitala đačka zakletva, uglavnom ekološka: da ne treba bacati papire po okolini, ali ni ne činiti drugome ono što ne bismo voleli da neko učini nama. Pošto se bliži naš kamp saradnika sunca, pokušaćemo uz pomoć mlađih kolega, između ostalog da napravimo đački ili omladinski zakonik odnosno zakletvu.

Vaši stihovi ispisani su na ćirilici kao delo umetnika Viktora Puškareva i Luke Prstojevića. Ako se domovina brani lepotom, čime se brani pismo?

Brani se, između ostalog, upravo na ovaj način. Sve svoje knjige koje objavljujem u Laguni su na ćirilici. To je moje pismo od početka i što je glavno, u vreme kad sam ja bio dete i počinjao da čitam. I dan danas čuvam te knjige koje su sve bile pisane na ćirilici. Posle Drugog svetskog rata u Srbiji su se knjige štampale na ćirilici, što se posle nažalost izvitoperilo. 

Kojim pesmama je oslikano Vaše odrastanje?

“Pričama o stvarima”. Zatim, stihovima Zmaj Jove, zahvaljujući našoj majci koja je meni i bratu svake večeri recitovala jednu njegovu pesmu: “Kad je Bože zemlju stvarao nije hteo da prazna bude…” Tu pesmu smo i brat i ja upamtili za sva vremena i naravno da smo morali postupati onako kako Zmaj Jova moli Boga.

Vaš stvaralački put traje više od šest decenija. Da li možete da se setite nekog od prvih iskustava kada ste spoznali moć jezika? 

Naš otac, Mihajlo, je bio mudar čovek. Kada je hteo da brat i ja nešto upamtimo i da se toga držimo, on je svoj savet pretvarao u narodnu poslovicu. Znao je da mi volimo deseterac i video je da nam svaki put idu suze kad deda Božo ili deda Stevan uz gusle pevaju o Banović Strahinji. Bili smo impresionirani time što uz gusle deda peva: “Netko beše Strahinjiću Bane…” To je ostalo u meni. Takođe, Egzipieri, pisac “Malog princa”, a ja bih rekao i pisac koji je proglašen za najvećeg pisca proteklog milenijuma kao i njegova knjiga. On je rekao: “Ja dolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj.” To je knjiga koju sam prvi put pročitao na engleskom kada sam kao dete bio kod dede u Čikagu.

Pre više od tri decenije napisali ste sonetni venac „Kuća sa okućnicom” kao omaž zavičaju, detinjstvu i roditeljima. Zbog čega je važno da se vraćamo korenima?

Važno je da čovek u sebi sačuva tog homo ludusa, to dete spremno za igru. Tako je na kraju krajeva i Nikola Tesla priznao da se fascinirao elektricitetom milujući svoju mačku. Znači, imam dokaz da sam u pravu.

Više puta ste isticali da pišete za “ljude u deci i decu u ljudima”, i sami ste primer odraslog čoveka koji je uspeo da sačuva dete u sebi. Kako Vam je to pošlo za rukom?

To je na neki način dvostruki posao. Pišući za decu: “Čini mi se vekovima, vuk sa ovcom nešto ima.” To je još na nivou dečjeg pevanja, ali “kad je vidi kako pase vuk naprosto ne zna za se” i to sve ide do onoga da “ovca ne sme da se brani, vuk se njenim strahom hrani.” To je već poruka za odrasle. Ja ne razmišljam mnogo kad pišem, to je neka vrsta automatizma. Počnem kao naivan, a završim nekom porukom ili obratno. Znam i sam sebe da ismejem.

Sva Vaša dela protkana su upravo motivima detinjstva, igre i prirode. Koje prakse po Vama imaju izgleda da pomire tradicionalne vrednosti sa savremenim tokovima društva?

Zapostavili smo selo u jednom dugom periodu, gradeći fabrike i želeći da imamo sve. To je bila nevolja, što nismo shvatali da su Srbi jedna kap u velikom moru, okeanu raznih nacija i raznih mentaliteta i namera. Kako sačuvati svoje biće u tom mnoštvu raznih koji nas okružuju i sa kojima, hteli ne hteli, imamo odnose? Ne možemo da pobegnemo od toga, ali je dobro imati mudru akademiju nauka i neophodno je imati mudru pravoslavnu crkvu i, naravno, poštovati svaku drugu veru i svaki drugi mentalitet.